Ležahu nauzak u mračnoj špilji u okolini grada Efesa, u brdu Ohlon, ruku prekrštenih kao u mrtvaca, sedam Svetih Otroka Efeskih - Maksimilijan, Jamvlih, Martinijan, Jovan, Dionizije, Ekzakustodijan i Antonin.
Ležahu mrtvim snom na vlažnoj i truloj kostreti sa rukama prekrštenim na molitvu kao u mrtvaca dvesta godina.
„Ležahu nauzak u svom spokoju velikih spavača gde im se duše dovijaju rajskim predelima te velike mračne špilje čija vera doziva tamu, a san im nije ko nama obmana, no san im je kao java i san, pa im nema nesreće budjenja.”
„Probudite se, Vi koji spavate, veliki spavači, ta velika srca hrišćanska, budite se iz sna mrtvila gde je vaša svest zaronjena u vlažnu tamu mračne špilje, te katranske pomračine zapljuskivane tišinom! “
Najmladji Dionizije, koji imaše u srcu ružu i koji ležaše izmedju pastira Jovana i prijatelja svoga Ekzakustodijana, probudio se zapljusnut vetrom vremena i sećanja. I prvo što oseti bejaše kapanje vode sa hladnoća stena, u svetlosnim prugama u nejasnim i mutnim slikama čudnovate polumračne špilje, i ne uspeva da skine san sa očiju kad je u snu sreo Prisku svoju, kći cara Decija.
Dozva u sebi ime Gospoda svojega i dozva u sebi slatko Priskino ime i priseti se tog umirujućeg užasa i sreće zaljubljenog.
„I odmah se setio njenog imena koje beše u snu, u njegovoj izmišljenoj javi, u srcu vremena sna i budjenja!
I da ne beše ruže gde je utisnuta njena uspomena u srcu njegovom, u njegovom telu, u koži i svesti, u utrobi i duši, nikad se ne bi probudio.
Ona ne beše ista kao pre ona iz prošlog sna u srcu predjašnjeg budjenja.
Jaoj, to ne beše ona ista Priska kojoj se zavetovao na večnost to ne beše više ona žena iz ranijeg sna i ranije jave to ne beše i neka mi Bog oprosti, ona ista Priska to ne beše onaj isti san o toj ženi to ne beše ona ista žena koja se zavetovala na večnost, no to beše neka druga žena sa njenim imenom nalik njoj ali to ne beše ista žena mada stasom beše nalik na nju ali ne, to ne beše ona!
I dozvao je bolno sećanje u njen lik no sad beše lik dveju žena izmešanih u vremenu i u njegovom sećanju u jednu jedinu i tu ne beše ni međa ni granica, jer behu stvorene od praha i pepela dveju uspomena od gline, ta dva uzastopna stvaranja u kome san beše udahnuo u dušu svoju.
I mesio je glinu od one koje behu sazdane, i ne vidi više jasno dve žene, dva sna, no samo jednu ženu sa očima badema, svoju ženu, ovu sadašnju i ovu prošlu i to ga sećanje obuzda radošću i snagom, jer ga spopade strah od sopstvenih misli u času kad namotan konac svog sećanja, kad se priseti svega što se zbilo pre sna.“
Probudite se, Vi veliki spavači, da doživite mirise kedrova, šaputanje maslinjaka, šum reke i bistrinu nebeskog plavetnila i Sunca koji je tvoja vera, Sunca koji je tvoja java, Sunca što se rađaju sa istoka zorom, blagodati dobrog Sunca, kao svetlosti očišćenja tvojega duha i tela.
Da li to i beše san? Ili to beše snoviđenje kad bejahu ponovo na vratima rajskim sa bakljama i svetiljkama što obasjaše špilju novom jakom svetlošću sa pesmama i psalmima u vreme pobožnog i blagog vladara Teodosija, koji ih prihvati kao vaskrsle velikomučenike, zdrave i iste kakvi su pre više od dva veka bili?
Beše li to kraj snoviđenja ili to bejaše uzašašće njihovo? Ili je to uzašće njegove duše, čas kada se duša podvaja od tela, hrišćanska duša od paganskog tela, grešno telo od grešne duše, kojoj je ukazana milost, kojoj su gresi oprošteni?
I videše se u svetlosti baklji lica njihova i haljine njihove, jer haljine te behu od tanka platna, jer behu od skerleta i crvca, jer behu od kože ovnujske ukrašene zlatom i medom. A pred sobom izašavši iz pećine držaše ikone na kojima se presijavalo zlato i drago kamenje.
Da li i to bejaše san kad videše sebe u sasvim drugačijem vremenu i među sasvim drukčijim svetom?
I odmah izazvaše veliku pažnju svojom pojavom, a zbog božijih priča o sopstvenom vaskrsenju gde deset dana prenosiše reč Božiju na vrletnim bregovima i propovedaše svetini o čudima večnoga života i tajnama vaskrsenja.
Hraniše se žarom i travom saznanja, a istine radi trpiše glad u duši!
Govoriše svetini o Njegovim čudesima sa rečima živim i žestokim, rečima pratećim i plamenim, prezirali su putene naslade, jeli umereno i oblačili se skromno!
Trebaše svetini deset puta na dan da se sama savlada: to ih dobro premori i beše im dobar melem za dušu!
Deset puta trebaše svetini da se ponovo izmiri sa sobom, jer savlađivanje je gorčina, jer rđavo spava onaj koji se nije izmirio sa sobom!
Deset puta na dan trebaše im da se smeju i da budu veseli!
Njih sedmorica - Maksimilijan, Jamvlih, Martinijan, Jovan, Dionizije, Ekzakustodijan i Antonin, imahu sve božanske vrline, mir s Bogom i sa susedom! I mir sa susedovim đavolom!
To zahtevaše dobar san!
I tada se ponovo nalaziše u toj mračnoj špilji, na brdu Ohlon, kao u carskom dvorcu gde čekaše drugi Hristov dolazak.
Špilja se nakupi dimom baklji i mirisom tamjana i pevahu pesme u sav glas u slavu Gospoda, Isusa Nazarećanina, čudotvorca i iskupitelja.
Ležahu ponovo mrtvim snom mrtvaca, još dvesta godina.
Blago onima, Gospode, koji imaju nadanja svojega, jer će se njihove nade ispuniti!
Blago onima, Gospode, koji znaju šta je dan i noć, jer će se oni nauživati dana i noći i počinka noćnoga!
Hteo je Gospod Bog da okrene glavu i da ne vidi sebe – pa je stvorio svet. Opojna je radost za onoga što pati, da okrene glavu od svoje patnje i da zaboravi na sebe.
I njih sedmorica bejahu velika čuda vere, u tamnoj mračnoj špilji gde prebivaše nauzak jedan pored drugog još trista godina i devet dana.
I posle mnogo vremena ustaše iz sna, na uverenje o vaskrsenju svih ljudi.
Njihovim molitvama, Hriste Bože, smiluj se na nas!
I odmah se setio
njenog imena
koje beše u snu
i njegovoj
izmišljenoj javi
u srcu vremena
sna i buđenja!
I da ne beše ruže
gde je utisnuta
njena uspomena
u srcu njegovom
u njegovom telu
u koži i svesti
u utrobi i duši
nikad se
ne bi probudio.
Ona ne beše ista kao pre
ona iz prošlog sna
u srcu pređašnjeg buđenja
Jaoj, to ne beše ona ista Priska
kojoj se zavetovao na večnost
to ne beše više ona žena
iz ranijeg sna
i ranije jave
to ne beše
i neka mi Bog oprosti,
ona ista Priska
to ne beše onaj isti san
o toj ženi
to ne beše ona ista žena
koja se zavetovala na večnost
no to beše neka druga žena
sa njenim imenom
nalik njoj
ali to ne beše ista žena
mada stasom beše nalik na nju
ali ne, to ne beše ona!
I dozvao je bolno sećanje u njen lik
no sad beše lik dveju žena
izmešanih u vremenu
i u njegovom sećanju
u jednu jedinu
i tu ne beše ni međa ni granica
jer behu stvorene od praha i pepela
dveju uspomena
od gline dva uzastopna stvaranja
u kome san beše udahnuo
u dušu svoju.
Mesio je glinu od one
koje behu sazdane
i ne nevidi više jasno
dve žene
dva sna
no samo jednu ženu
sa očima badema
svoju ženu
ovu sadašnju i
ovu prošlu
i to ga sećanje obuzda
radošću i snagom
jer ga spopade strah
od sopstvenih misli
u času kad namotan konac
svog sećanja
kad se priseti svega
što se zbilo pre sna.
I stigli su najzad
sa zvukom sirene
u lokomotivi
u Valpurgijskoj noći
popevši se visoko
uz strme stepenice
te romantične ćelije
mansarde večnosti
gde je nestalo globusa
na korak do zvezda
i gde počiva njihova
borealna svetlost
i daleki eho -
non omnis moriar!
